Жена и човек : приповетке

96 СИБЕ миличић тоне... и то све дубље, све дубље, док, на свршетку, не стигне на дно морско, међу мирисне алге. Већ јој се алге заплићу у косе и полако се изједначују са њима, тако, да, најпосле, створише заједно са косом једну дивну, златну круну око њене главе. Лице јој је, под том круном, постало још лепше, као лице оне мртве краљице из приче, која лежи мртва у златном и стакленом сандуку а чувају је кепеци...

И, гле, ево их: кепеци, кепеци!!... Колико их има! На хиљаде! Ево, прилазе јој и љубе је! Али, не, не! То нису кепеци, то су рибе! И оне је не љубе, оне је гризу!

— Не, не, не! — крикну она гласно, одричући се и овог начина смрти, који јој се учини још страшнији од оног првог.

И заплака се, да ни умрети не може, да ни за то: не може да нађе начина!

Тако, сва очајна, оста неко време. Одједном крикну сва радосна! Нашла је! Зачуди се много како на то није одмах помислила.

Још пре неколико месеци — као да је баш предосећала овај дан — она је била украла свом рођаку, апотекару, једну малу бочицу са отровом. Сакрила је била, затим, у свом сточићу за украшавање, а то је био један од најстрашнијих отрова (тако јој је барем говорио рођак, кад јој је ту бочицу показао) најмања количина... пет секунада...и.... Потрчала је сточићу за украшавање, завукла руку у његову нутрину, па, рушећи разне празнеи пуне бочице са мирисима, тражила ону са три мртвачке главе и шест укрштених цеваница.

— Ево те! Нашла сам те! — крикну Мира и дигнувши високо бочицу, као неки побожни свештеник путир спаса побожних душа, гледаше, са заносом, у тај путир свога ослобођења од свих увреда, од свих унижења.

Упутила се затим полако према кревету на