Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА 797

којему је намеравала да се „причести“ тим својим „спасом“ и да, легнувши полеђице, скрстивши руке на прсима, смирено чека велики моменат доласка — Оне, која ће је својим леденим целовом смирити. Али, кад је стигла до постеље, заустави се одједном. Кроз главу јој сину мисао, да би требало да овај свој последњи чин изведе што свечаније.

— Треба да обучем црно одело, треба да распустим косе, да они који ме нађу укочену, мртву, не буду морали да се око мене после муче. Наћи ће ме потпуно спремну за мртвачки сандук!

И положивши бочицу са отровом на сточић до кревета, оде до ормана у којему је чувала своја одела, па, између многих хаљина, изабра једну дивну, црну, сву у чипкама. Затим, пронађе једну своју кратку, црну, свилену кошуљу (која јој је једва покривала бокове), а из ладице на дну ормана извади пар високих, црних, свилених чарапа (које јој допираху чак до кукова). Онда отрча до места где је чувала своје ципеле, да би нашла једне црне, сатен, па, кад је све то имала, пресвукла се сва у црно.

Обучена тако, отрчала је до великог огледала, да се у њему сва види.

Била је дивна!

Њена распуштена, плава, валовита коса, просула се преко свих њених чипака на хаљини и трепери лакше од сваке свиле. Није могла а да не пређе руком преко ње, и да се не осмехне на себе у огледалу.

Дивила се сама себи, па, подсвесно, зажали што од њене породице није тако давно нико умирао те она није могла да носи црнину. Окретала се око себе, прегледала је све и, најпосле, пронашла: да је све у реду, али да јој ипак нешто фали. Није имала црне рукавице. Требало их је наћи.

С тога, отшкринувши мало врата своје собе, она повири у салон, да види има ли тамо кога2г Па кад се увери да је салон празан, претрча га на

врховима прстију и оде до мајчине собе, где, у мај7