Жена и човек : приповетке

98. СИБЕ МИЛИЧИЋ

чином старинском сандуку, нађе њене дугачке црне гласе-рукавице. Задовољна тим наласком, она се врати у своју собу и затвори се у њој поново, да је нико не би сметао у овом страшном, последњем делу њеног „очајног“ живота.

6

Кад је тако било пронађено све што је она требала, Мира приђе поново свом кревету и узе са сточића малочас тамо остављену бочицу са отровом, па, мирно, као да за најкраће време неће прогутати један од најстрашнијих отрова, већ неко најслађе и најопасније пиће, ухвати за грлић бочице и покуша да извуче из њега стаклени његов чеп. Запиње... запиње... али узалуд! Употребљава сву снагу, али не може! Стиснула је чврсто зубе да може да што јаче запне и истргне зарђали стаклени чеп — који се тако изненада успротивио њеној тврдој намери — али, поново, беше све узаман! Чеп није никако попуштао. Најпосле, уморна, баци се она на кревет, сва очајна што ни умрети није могла, што јој се ни то није дало!

Изненада скочи.

У великој својој срџби завитла десном руком у којој је држала бочицу с отровом и хтеде да са свим тим лупи о земљу, али се, у последњем тренутку, задржа, сетивши се да би тако изгубила и последњу могућност ослобођења од живота који је тако срушио.

Оставши тако неко време, опази на столу за украшавање две воштане свеће под огледалом и развесели се, јер помисли, да на свећи може стопити грлић бочице, а онда, кад буде топло, чеп ће се моћи сасвим лако извући.

Потрча ка столићу, али, случајно, у пролазу, опази се у великом свом огледалу, и.... мораде се задржати. У огледалу је била она сама, њена права слика, верна, највернија! Са задовољством посматраше је она неко време, па онда рече:

+

о а =

«