Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА 99

— Још мало и тебе унутра неће више бити!

То је изговорила тако равнодушно, тако без и најмањег бола, као да то гледа портрет неке њене давно преминуле родице. Затим се мирно окрену према сточићу и дошавши до њега запали на њему једну воштаницу.

Онда, држећи у својим рукама дно бочице, положи њен грлић на пламен. (При додиру са пламеном, грлић поцрне цео!) Тако га је држала неколико минута док јој се најпосле не учини да је већ топао. Онда покуша влажним прстом да се увери да ли га је и сувише угрејала, па кад осети да јест, сачека мало, па после, узевши своју малу марамицу, ухвати са њом чеп међу своја два танка прстића и свом својом могућом снагом запе, да га једним наглим покретом извуче из грлића.

Али и овога пута беше све узалуд!

Тада она, сва ван себе од срџбе, згрчивши се што је јаче могла, да би могла дати што више снаге својим нежним рукама — донесавши до под сам грлић своје од напрезања зајапурено лице, запе, запе ... свом својом снагом, целим својим телом, из петних жила... док, одједном... грлић бочице не пукну, а лева њена рука — у којој је држала бочицу — не полете у вис... и разбијени грлић, са својим оштрим крајевима, не удари у њен десни образ...

Мира оста, тренутно, забезекнута. После мало, она осети, како јој нешто топло крену низ лице... Она подиже руку... Преплашена, дотаче се прстом тог места...

— Крв! Крв!

Погледа се у огледалу и готово се сруши: низ њено дивно лице текла је широка, крвава бразда, која јој се учини као нека велика разјапљена рана.

— Јао, јао. Нагрдила сам се сва! Нагрдила сам све лице. — Завапи затим и расплака се, па покривши рану марамицом притрча кревету и баци се на њ ничице витлајући ногама по ваздуху.