Жена и човек : приповетке

100 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Мало после изненада се дигну.

Очекивала је да ће због те „велике“ ране на лицу, за најкраће време, цела њена марамица бити наквашена крвљу. Али се то не догоди.

Стога она, полако, полако, покуша да одлепи марамицу са ране, па, кад јој то лако успе, пређе својим прстићима, врло опрезно преко оног места

на лицу које ју је још мало пекло. И,.... о, радости!... у огледалу види само једну малу, готово неприметну огреботину на десном образу.

— Ништа! — крикну она радосно, па се онда

заврти, као зврк, око себе, и стаде да скаче, да игра по соби, док се не сруши наузнак на постељу.

— Ништа, ништа! — викаше она машући радосно рукама, па додирујући непрестано својом меком ручицом ону раницу на свом образу, изгледаше, као да је то она милује, мази, да што пре зарасте. О тај мали ситни знак како је беше препао! Али, ништа, ништа! Од радости није могла ни лежати. Исправи се и седе на кревет. Сад се понова видела у огледалу над сточићем за украшавање. Загледала се часком тамо и насмешила.

Одједном, случајно, обори поглед на сточић. На њему је још горела свећа воштана коју је она била запалила због бочице. Свећа је мртво горела, не осветљујући ништа, јер је соба била пуна светлости дана.

— Али шта је то испод воштанице2!

Са хартијицом на којој су биле оне три мртвачке главе и оних шест укрштених цеваница, стајаше она страшна бочица са разбивеним грлићем.

Мира се загледа у њу, скупи обрве и замисли сеНие

— Бочица је, сигурно, и на грлићу имала оне своје отровне садржине, па како је грлић, са својим оштрим вршком пробио кожу на њеном левом образу, сигурно је отров прешао кроз ону раницу „у крв...

И тада, одједанпут, страшна слика отрова и