Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА 101

смрти указа се пред Мириним очима, а оне три мртвачке главе, оне три страшне лубање са свима својим цеваницама, почеше одједном да расту, да

иду према њој, да играју, да играју... Ено их, сад су пред њом, клате се, смеју, зову је, вичу. .— Не, не, не! — јаукну Мира и полете ка

столу, па, дохвативши бочицу колоњске воде, натопи њом своју марамицу па поче да пере ону раницу на свом лицу, јако, са свом жестином...

Десни се образ сав већ црвенио од тог трења, али она настављаше. Није више мислила ни на своје лице, ни на своју лепоту. Страх од смрти обузео је целу, а она је хтела да се спасе и да живи.

у.

Перући непрестано своју рану, она јој поново закрвави, Али Мира није марила за то. Њој није било ни довољно само то трење марамицом. Она, одједном, поче да својим прстићима копа по том крвавом знаку на свом образу и да истеже кожу на том месту, да би колоњска вода ушла што дубље у месо.

— Јао отровала сам се! — викаше уз то, сва преплашена, јер јој изгледаше, да некако слаби, да полако већ умире и да ће тако, за неколико секунада, лежати на поду своје собе сва укочена, мртва.

— Јао, јао! — викаше она непрестано.

Велика, подсвесна, нагонска жеља живота 34хвати је свом силином.

—_ Само не умрети! Поружњати, изгубити све, само не умрети! — кричала је онаи без самилости чупала своје лепо лице, да што више отвори ону рану на образу, да би је што боље испрала.

А раница је била тако мала, тако мала!

Избезумљена због тога, она није више знала шта ради, ни шта хоће, те, готово као сасвим луда, дохвати један нож за маникир и заману њим же-