Жена и човек : приповетке

СИБЕ МИЛИЧИЋ Ми

вета и гине. Зашто» Да би победила она прва нагонска идеја која, по неком психоаналитичком закону, влада и онда кад је одбачена и заборављена, или да би се показала свирепа ћуд судбине » Признајем да мене такав неоправдан крај буни, и налазим му објашњења само у том судбинском схватању живота. Провлачи се овде свуда једна пасивност човека према судбини, не само немоћ већ и невољност да се отима од ње и од сама себе. И тако у понеким тренуцима, кад је то нарочито упадљиво, долазе вам на памет Руси. У приповеци Добричина, за коју ја држим да је најдубље сондирана од свих приповедака г. Миличића, има у истини много „рускога духа“.

То би биле главне карактеристике приповедака г. Миличића. Не треба пропустити да се нагласи да он радо оперише и колективном психологијом. Маса код њега често делује као колективна личност. У приповеци Љубомора та колективна личност је централна. То успешно уплитање масе, то срећно учествовање множине оживљава ритам ових приповадака и даје им видљивога покрета.

Јер стилом самим г. Миличић не успева да их довољно изнутра обоји. Он није инвентиван таленат. Машта овде, као што је већ наглашено, није први чинилац. Та шкртост имагинације осећа се и у стилу. Живља слика и свежија метафора недо«стају му осетно. Успелим и понекад изврсним психо„лошким резултатима оне би дале више топлине и боје у тону, и утисци би се емотивније примали.

Милан В. Богдановић.