Жена и човек : приповетке

МЕ МИЛАН В. БОГДАНОВИЋ

постати психолошке перверсије, прате у сасвим примитивним психологијама, кроз свеже душе и. здраве нагоне.

У исто време, овакав начин локално неутралише личности. Код Ћипика је локална боја врло потенцирана. Он је регионални писац. Сви су моменти код њега условљени поднебљем. Код г. Миличића поднебље тек у другом реду утиче на психолошко одређивање личности, да не кажем да је само прости декор. У том погледу, г. Миличић је у тенденцијама модерне литературе: трагати за човеком као таквим, за голом његовом душом, хватати не оно што одваја 'Црнца од Ескима, већ оно што их спаја. Данашњи егзотизам у књижевности, све небројене екскурсије: у најнеиспитаније и најзагонетније крајеве, имају увек само тај циљ, да се под све новијим, оригиналнијим, занимљивијим приликама нађе увек исти човек. Ја сам, на пример, читајући приповетку Агнец. Божји, био неодољиво гоњен сећањем на један чувен и у многом погледу изврстан француски роман, Мата Сћарадегате. Као и код г. Миличића, тако је и тамо дата жена као „света животиња“, као христовска мученица за љубав неког вишег смисла. И ако нема апсолутно никакве конкретне везе између ова два дела, ни чак икакве сличности у развоју догађаја, чудно је то и лепо и велико видети исту жену у беломе хоризонту снежних канадских поља, и у тамноме зеленилу борова и маслина наших приморских острва.

Има једна судбина, која је свима заједничка. Има нека виша ћуд која се игра човеком свуда подједнако. То присуство фаталних сила је изразито, наглашено код г. Миличића. Зашто да погине она млада, ведра и весела девојка у приповеци Самоубица2 Њен случај није трагичан, на против, третиран је чак са лаким хумором, и очигледно је да њена идеја о самоубиству, кад је дознала да је вереник оставио, није ни дубока ни озбиљна. И баш кад се она од те идеје потпуно отела, и кад се сва вратила својој радости од живота, она пада са др-