Жена и човек : приповетке

СИБЕ МИЛИЧИЋ Џ

греха, са фанатизмом врлине какав може да се сретне само код „узнесених бића“, са једном тишином у себи и око себе која чини да их околина скоро више и не запажа да постоје, као сенке, као утваре неке, не могу да оживе једну приповетку покретом, догађајима, променама и заплетом. Њихова приповетка је баш у тој њиховој тишини, у том њиховом ћутању, у наслућивању онога што се крије испод њихових немих маски. И догађај кад «се јави, дође споља, случајном игром судбине, фатално, и само зато да се до дна покаже сва белина њихових душа. Такав је „унутрашњи случај“ и у приповеткама Добричина и Агнец Божја. Све су то предмети унутрашњега сконцентрисања, који се не расклупчавају у спољну акцију, и који више задржавају него што ускоравају развој приповетке.

То овим приповеткама даје један троми темпо. АОне захтевају психолошки дар, а машта ту не игра главну улогу. Оне су по замисли, по фабули врло просте, не држе читаоца у напрегнутој пажњи, да му се зауставља дах и да са узбуђењем преврће другу страну. У томе је велика опасност од оваквих предмета. Приповетка лако може да постане студија, да се претвори у есеј, да изгуби живот уметничке творевине и да постане један научни објект. У главном, г. Миличић окретно пролази кроз опасна места. Он успева да провуче приповест кроз ана„лизу, да психолошка тумачења начини занимљивима, да их повеже са догађајима и њима расветли, да спретним уплитањем живљих момената и спољних 'околности увишестручи интерес за саму приповетку. „Али главна вредност његова приповедања, тежиште и тежина његових приповедака је у психолошким „резултатима. Остаје да њега пре свега привлаче „дубока, скривена унутрашња збивања, они магловити и тајни покрети душа које су помућене чудним и изузетним сукобима самима собом или са наравима око себе. Специфична драж приповедака г. Миличића је у томе што се ти сложени процеси, жоји би, под другим степеном цивилизације, могли