Жена и човек : приповетке

ТУ МИЛАН В. БОГДАНОВИЋ

жеље и тежње независно од закона крви, или чак и против њега. Страст није искључена из ових приповедака, али није ни средишњи мотив у њима, и није апсолутно свемоћна. Буди суу борби са њом, дају јој отпора, супротстављају јој свесну вољу под утицајем религије и једнога основнога и неизбежнога људскога морала. И док сеу Ћипиковој приповеци готово увек догађа један експанзивни психолошки процес, експлозија страсти и њена дивља манифестација споља, дотле г. Миличић показује тенденцију за психолошке сондације, да улази унутра и унутра да испитује.

Он тражи и налази сложене моменте у простим душама и открива компликовани живот у прими“ тивним егзистенцијама. У затвореном хоризонту острвских насеља, у уско ограниченом живљењу откинутом од остала света, под строгом контролом патријархалних обзира и религискога осећаја који је развијен до биготизма, догађају се дубоке интимне трагедије, преживљују се мучни и језовити часови, има несаних ноћи и безнадних дана, судбина се игра са простим срцима исто онако ћудљиво и свирепо као са најсложенијим примерима цивилизована живота. Овде се само ствари збивају једноставније, у равнијој линији, и мирнијем ритму, у истом оном темпу којим тече сав тај тихи и равномерни живот. Све мора да остане унутра закопано, да се чува да не постане догађај и скандал, не сме терет да се излије и олакша у спољнем покрету, да се човек отме од свога сопственога унутарњега јада, да новим доживљавањима потре старе успо“ мене. И у таквим предметима психолошки напор мора да се концентрише сав у дубину, да се потроши у анализама, да се ослони на интуицију.

Три приповетке које најбоље репрезентују г. Миличића у овој збирци баш су у томе правцу и развијене. Оне две сестре усамљенице, у Чудошворној слици Матере Божје, које многих година у зидовима својих соба и у дубинама својих душа побожно носе терет једнога случајнога и тако рећи невинога

"а =