Жена и човек : приповетке

СИБЕ МИЛИЧИЋ КАО ПРИПОВЕДАЧ.

Ми смо научили у нашој приповеци да Далмацију и острва видимо као земљу страсти, чулних нагона и плотскога грешења. Такве нам их је у сећању оставио Иво Ћипико: у пуној светлости жарке подневне звезде, кад је ватра у образима а сва чула у распону, кад господари оно што се зове јужни темпераменат, кад раздражљивост природе разуздава све страсти. Тај дивљи покрет загрејане крви, тај необуздани триумф чула, та распомама нагона под врелим сунцем и пред безграничним приморским хоризонтима, остају као последњи и најтрајнији утисци од Ћипикове Далмације.

Сибе Миличић осенчава тај пејзаж вреле светлости, његова Далмација има своје модре и хладовите сенке, у њој се ствари не догађају само у пуно подне, кад су бербе грожђа, кад је пијанство у инстиктима и пожар у људима. У његовим. приповеткама се не живи само у заводљивој атмосфери сланога мора. На његовим острвима има сеновитих места испод „борова и маслина“, где су страсти дубоко запретане другим мотивима. Није сва психологија његових личности у игри чула, већ се у њиховим душама рађају и развијају побуде,

Сибе (Јосип) Миличић је рођен на острву Хвару, 1886. године. Студирао је романистику и славистику и 1913. докторирао у Бечу. Књижевни рад почео је пишући песме (издао досад четири збирке: Рјезте, 1907.; Гезе! рјегата о доп Ниапи 1909.; Књига Радости 1920. и Књига Вечности 1922) Прва свеска његових приповедака Борови и маслине (1925.) добила је награду од Српске Краљевске Академије из фонда Љубе Михајловића .