Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА _ 108

8

Међутим је мајка успела да подигне Миру и да је положи на диван у салону. Затим позва слушкињу (која долете и закрича), па, како је Мира мајци већ била испричала како се то „тровање“ догодило, нареди гђа Стана Антици, да јој из кухиње донесе оцта и соли, па, помешавши их, поче тим да испире ону раницу на Мирином лицу. Уз то и мајка и слушкиња ридаху. |

Мира је лежала спокојно, затворених очију, тако да ју је мајка неколико пута морала да зове из страха да није, ваљда, већ у агонији.

У то је дошао лекар. Сав ужурбан, пришао је Мири и замолио је да му исприча све како се то догодило.

И Мира поче да прича све потанко, гледајући, непрестано, својим тужним, лепим очима, црвеним од плача, лекара, као да од њега тражи неку највећу милост. На послетку му рече, да је бочица са отровом на столићу за украшавање.

Тада јој лекар приђе још ближе, прегледа још једном ону малу раницу на њеном лицу, опипа јој пулс, па оде до собе Мирине, где, на сточићу за украшавање, нађе бочицу са отровом. Видећи да је то један од најјачих отрова, врати се он поново к Мири, прегледа још једном њену раницу, па је онда запита, кад се то догодило.

— Пре неко три четврта сата! — одговори му Мира.

Лекар се осмехну, па, пришавши јој ближе, потапша је по десном, рањеном образу. Његов смех и покрет учинише одједанпут чудо: „отрована“ Мира исправи се одмах на дивану!

— Зар ми није ништа, господине докторе>

— Зар јој није ништа» — поновише мајка, сестра и слушкиња.

Лекар им исприча, како, са најмањом количином овог отрова у крви, Мира не би могла ни пет минута живети, а камо ли читаве три четврти сата!