Жена и човек : приповетке

104 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Онда, узевши бочицу са отровом, уви је у хартију и оде.

Али тада, одједном, Мира осети, као да луди. Једна велика, незадржива радост освоји је. Скочи к мајци, па поче да је грли и љуби. Тако исто учини са сестром и слушкињом. Затим, отрча у своју собу, скиде са себе црно одело — готово га, у брзини, целог поцепа — па обуче једно бело белцато, поштрапано малим, црвеним цветићима.

Кад је то било готово истрча поново у салон, притрча клавиру, удари неколико лудих акорада, па излете у предсобље, прескочи степенице дворишта и за час се нађе у свом врту, где, ухвативши се за грану „свог високог дрвета“, поче да се пење, брзо, сумануто, према његовом танком, високом врху.

Радосна, луда, занесена својим ненадним, светлим расположењем, она, овог пута, није употребила ни оно мало пажње коју је иначе при пењању употребљавала, па, баш кад се дочепала највишег врха, случајно јој се оклизну нога на једној глаткој грани.... Није имала времена да се рукама задржи, па удари крстима на једну дебелу грану при дну дрвета, сломи рптеницу и главачки паде на земљу под дрветом.

После неколико сати мучења .... била је мртва!