Жена и човек : приповетке

АГНЕЦ БОЖЈИ.

1

Ево, већ други дан, лежи она у порођајним мукама. Њена уморна, тужна глава почива, беспомоћно, готово мртвачки, на белом сељачком јастуку. Само њене велике, црне очи крећу се непрестано у својим дубоким, тамним дупљама, као две немирне животињице у својим рупама. Гледа около: све мирује; слуша: све ћути. Не зна које је доба дана. Спавала је дуго, јер су болови били попустили.

Наслоњене главе на кревету спава њена мајка. Бдила је над њом целе две ноћи. Није могла више издржати: сан ју је савладао.

Мара је погледа и лаки осмех оживе њено бледо, усахло лице. Затим подиже руку да је положи на мајчину главу али, како је ослабила, рука јој теже паде но што је она хтела и мајка јој се прену.

— Шта јег — запита је мајка, изненађено.

— Ништа! Случајно! Нисам те хтела разбудити! Спавај!

— Не могу више, доста је! Јесам ли дуго спавала 2

Мара не одговори. Обе ћутаху. На улици је неко певао; далеко негде, неко је звао; па поново тишина.

— Мајко, — одједном кликну Мара, стишћући мајчину руку.

— Шта је, Марог Ти поново! Не лудуј!

= Мајко моја, не могу више! Нећу моћи издржати! Тако сам слаба!