Жена и човек : приповетке

АГНЕЦ БОЖЈИ Шо

хтијући га убедити у тачност својих речи и захтева: да пусти своју жену на миру, ако не жели њену смрт.

Иван је слушао, пажљиво на изглед, речи лекареве, али иначе веома расејано. Он је осећао да у њему расте неки бес, нека нагонска мржња на ову жену, што ту стоји још раздевена, што се ушуљала у његову кућу да му поруши све.

Кад се Мара обукла, он плати лекару и изиђоше. Опет истим путем натраг. Опет кроз уске улице, опет ћутећи, опет он први а она за њим као псетанце. Прођоше велики трг за столном црквом, савише у једну побочну улицу... и били су већ изван вароши.

Мазга је стајала мирно, привезана за дрво.

Иван је одреши и узјаха, а Мара, ћутке, настави пут за њим, срећна што он јаше, па неће морати да стрепи на сваки његов крик кад потера мазгу.

После дугог пешачења, са висине над селом, Мара, уморна, сустала, виде, поново, море, што се, бескрајно, заплавило у даљини и одједном осети: да би требало свршити са животом који већ никоме не треба. На то јој безбројне сузе кренуше низ образе.

Тако су стигли кући.

Он одмах уђе у кућу, а она оста да раседла мазгу, да је напоји и нахрани. Тек кад је то довршила, уђе и она у кућу и седе у кут собе, осећајући се сама самцита, осећајући: да између ње и између целог света нема више никакве везе. Тако је седела несрећна и сама.

Онда је дошло вече, које је још више увеличало пустош.

Иван је сео за сто и чекао, не мичући се, док је она спремила и донела вечеру. Онда уз тихо, слабо светло петролеумске лампе, вечераше ово двоје људи, ћутке, без речи, као двоје осуђеника.

Тако их је затекла и дубока ноћ.

8%