Жена и човек : приповетке

116 СИБЕ МИЛИЧИЋ

6

Од тада је прошло доста времена.

Међутим је он био погазио сва обећања лекарима. Није се обазирао на њихове претње. А она се пуштала, без страха, без устезања, готово радосна на помисао смрти.

Али кад, после неколико времена, она објави да је занела, он је готово полудео од стрепње.

О, кад би лекари били лагали. О, кад би Природа оповргла њихове речи!

Бежао је у поља, лутао по шумама, као луд. После тога, касно у вече, враћао се кући. Онда је улазио у Марину собу, са страхом и бојазни, па кад би је видео мирну, спокојну, како га чека још будна, замолио би је да легне, да спава, а он би остајао још дуго на доксату, окружен мраком ноћи и неким грозним страхом у души. Није више одлазио људима. Затварао се празником у своју собу и ту, по цео дан, остајао готово сакривен. Променио се у лицу, готово поседео. Тражио је од свега умирење а није га никако могао наћи.

Одлазио је у варош, саветовао се са лекарима, а они му нису давали никакве наде, него су му говорили: да би то био један изузетан случај кад би се догодило оно што он жели, али према њиховом _ знању и искуству, да ће, сигурно, доћи до побачаја.

Њему је било необично тешко. Враћајући се из вароши није никада ишао правим путем, него би кренуо странпутицом и онда се дуго одмарао у једној боровој шумици недалеко од самог села. Ту би, затим, легао и, сав сломљен, уништен, проводио сате и сате. Спустила би се вече, а он би још ту лежао. Забродиле би звезде, а он се не би мицао. Тек, дубоко у ноћ, он се полако дизао 'и опрезно се враћао својој кући, на коју би још из далека пазио, да се у њој што необична не догађа. ·

с Кад је тако, једне вечери, полако прилазио својој кући, виде је сву осветљену. Буквално, паде