Жена и човек : приповетке

АГНЕЦ БОЖЈИ

т 4

на земљу. Знао је шта се догодило. Затим, седнувши на један камен, покри лице рукама и заплака се.

А у кући лекар је говорио: да Мара неће остати у животу. Није се усуђивао ни да је додирне сам, већ су морали позвати још два лекара на „консилиум“. Кад лекари дођоше, тек онда уложише руке на њу.

Болови су били свирепи. Мара је пала одмах на почетку у несвест и није се задуго могла повратити. Пулс је готово био престао, с тога уложише сва средства да јој спасу живот. Принесоше јој нешто под нос, попрскаше је нечим; она се стресе. Отвори очи, затражи мало воде и погледа затим, самилосно, болно, све унаоколо, „као јагне, које изведоше на заклање“.

Лежала је неколико дана, док, на запрепашћење свих лекара, не остави постељу.

Поново поче да се брине о кући, а румен се полако јављала на њеном бледом, изнуреном лицу.

Међутим Иван (видећи и последњу наду срушену) беше се одрекао сваке помисли на срећу. С тога, незадовољан, срдит, непријатан, прекинувши сваки саобраћај са људима, затвори се у себе, те провођаше своје дане у осами.

8 Од тада је била прошла читава година дана. Мара се — барем на око — била вратила на

изглед пре болести, да не би оног нечег скамењеног на лицу и оне слеђене туге у очима.

Иван је, на око, био миран, водио је бригу око имања, богатио се све више; али што је богаство било веће, то је он све дубље, у себи, осећао своју несрећу, која се закопавала у њему, као црв.

Често, седећи за столом у:својој собици за рад, спустио би тешко своју главу на књиге у којима је записивао своје добити, заронивши, као ронац, у бол, И дуго је тако остајао у неизвесности шта