Жена и човек : приповетке

194 СИБЕ МИЛИЧИЋ

стоји, да се не креће, да неће никада стићи. А она је желела што пре, што пре!

Прођоше већ и мореуз са две куле светиље, које је она сваке вечери из куће гледала, како се једна непрестано сад гаси сад пали, а друга, десна непрестано светли. Гледа ове малене, чудне куле, које су јој често изгледале као звезде, мимо које сада пролази и тако налази свој пут ка животу. Једна је већа, она трајна; друга је мања: она која се гаси и пали.

На послетку, ево и варош: велика, бела, са својим великим звоником и са лепим, пошумљеним брдом. Није је она још никада овако близу видела; сад је, ево, она пред њом, у блештавом сунчаном светлу. Испружила се дугачка, пуна једара и пароброда, а, више ње, у даљини, подигле се голе и праве планине, без шуме и биља, тврде, плаве греде кречњака. Са једне и са друге стране вароши, дуж целе обале, просула се свуда села са црвеним крововима и белим кућицама. По неко једро насред мора. Острва остадоше позади. Њено острво, у даљини, већ је плаво.

Звиждук сирене. Лука!

Чим су се искрцали, Иван и Мара кренуше за болницу. Болница је била изван вароши, зато кренуше полако, пречим путем.

Тамо их примише одмах. Један лекар прегледа Мару, па, наредивши све што треба, одреди уторак за дан операције.

Тога је дана била субота; према томе, још пуна три дана чекања. Иван напише одмах кући писмо, извештавајући све кад ће да буде операција. После тога изађе у варош, да нађе себи стан недалеко од болнице. А кад је то све свршио, вратио се поново у болницу и остао неко време уз Мару која је већ била добила кревет. Онда оде у башту, запали цигарету и прегледаше насаде и цветне алеје, које беху у потпуном цвату.