Жена и човек : приповетке

130 СИБЕ МИЛИЧИЋ

После операције, Иван је постао необично нежан „спрам ње, а њој то није било ни најмање пријатно, а да ни сама није знала зашто. Онај груби човек, жоји ју је, до јуче, мучио својим грубим понашањем, "био јој је милији од овог нежног данашњег човека. Она је потпуно била изгубила смисао и жељу сваке нежности, она је осећала, да је само једна жртва за коју више нема самилости.

И док је, пре неколико времена, сањала о својој највећој срећи, ако само успе операција, данас јез за чудо, била сасвим мирна. Једино што је мало радовало беше сигурност: да ће, већ вечерас, бити жод своје куће, у својој породици.

Мир, спокојство, завладали су њом, као награда за сва страдања. Дала је све што је могла, осећајући посве јасно, да ништа више није могла дати.

И кад је после подне кренуо пароброд и на свом мосту понео Ивана и Мару, она се ни један пут није окренула да види ону варош у којој је провела толико трепетних дана. Гледала је само преда «се на своје рођено острво, и дивила се, како се оно плави у даљини, очекујући, са нестрпљењем, да «се што пре приближи.

На послетку, стигоше. Кренуше, затим, одмах, за село, где их је при доласку дочекало све што их је и испратило.

До касно у ноћ била је њихова кућа пуна „света. Причало се о свему. Мара се осећала задовољном. Готово пред зору погасише свеће и легоше.

18

Прошло је од тада готово два месеца.

Једног вечера, Мара изађе у сусрет Ивану који се враћао из винограда и објави му радост. Он је, «сав узбуђен, загрли, притисне чврсто на груди, а чи му се испунише сузама.

Од тада, Мара више није смела да иде нигде сама, он јој је био забранио. Кудгод је она кренула, «он је свуда пратио, штогод је она тражила, он јој је све