Жена и човек : приповетке

АГНЕЦ БОЖЈИ | 131

доносио. Није смела да чини ништа сама, довео јој је за то слушкињу у кућу. Готово ни из куће није смела да излази. А кад је празником морала у цркву, он је, готово на рукама, носио по степеницама, да не би поклизнула и пала.

Мара је и сама пазила што је више могла и није, безпотребно, ни корака учинила, бојећи се несрећног случаја. У тој бризи и страху дочекала је и дан порођаја.

Сад, ево, већ два дана лежи она у порођајним мукама. Није се надала да ће тако страшно бити, није ни сањала. Одмах први болови донесоше јој несвест. То је било ужасно, као да јој хиљаду ножева парају утробу. Морала је потпуно мировати, лежати као мртва, јер сваки и најмањи покрет изазиваше болове који су били неподносиви.

Послали су били још рано по лекара, али он још није могао стићи, јер је био запослен у граду. Јавио је само, да ће чим пре доћи. И они га чекају час по час. Неко је отишао испод села, да одатле, са чистине, пази, кад ће лекар да се појави на завијутку пута.

Иван се грозно плашио. Сви су у соби били забринути.

У то се приближило и вече. Онај што је чекао испод села вратио се и јавио, да никога још нема, али да се због мрака више и не види далеко на друму. Неко ко је дошао из града јавио је, да, сигурно, лекар још неће доћи, јер да га у граду задржава један тежак случај болести. Неко на то протестова, неко нешто опсова.

Али, мало после, зачу се брз топот мазге и љут глас неког што је тераше. Сви око куће Иванове познаше глас и ужурбаше се. У то, у касу, дојури лекар на мазги. Помогоше му да сиђе.

Он одмах крену степеницама у кућу, а гонич предаде лекареву торбу неком који је за њим унесе:

9»