Жена

ЋЕ НА 7

Чеда Мијатовић, који то све изноби по архиепископу Данилу, пуним правом вели, да не зна ни за једну другу краљицу на свету, која би тако поступала била на своме двору, као краљица Јелена.

„И то све у последњој четврти тринаестога века, у времену, у којему је и у најнапреднијим ондашњим државама у Европи тако мало интересовања за напредак и питомост било!“

„Наша просвета пи наше данашње женскиње не треба да забораве, да је краљица Јелена, колико за сада знамо, основала прву женску школу у српским вемљама.“

Чеда Мијатовић, који ово и овако пише о краљици Јелени, жени краља Уроша Првог, истиче поред ње као карактерне женске личности царицу Јелену Душанову, кнегињу Милицу „Лазареву, госпођу Десу Балшићку и Јерину Ђурђеву, царицу Мару Бранковићеву и деспотицу Мајку Анђелину.

Нема сумње, да су ове узвишене женске личности и са свог одличног друштвеног положаја и са својих личних врлина уживале високо поштовање у самоме народу српскоме, па да је то високо поштовање женске личности у народу српскоме морало внатну моћ имати на сам положај жене српске у браку, кући, породици п друштву.

Без сумње су и оне женске, што их јена своме двору васпитала краљица Јелена и о своме трошку удала и удомила, биле широм државе српске расаднице већег поштовања женске личности и њеног б6ољег друштвеног положаја.

Ово мишлење потврђује и српска народна песма „Ђакон (теван и два анђела“. Ја сам о овом предмету расправљао већ опширно, али хоћу, пре но што пођем на друге жене, да се укратко дотакнем и љубе ђакона Стевана.

Ова песма расправља верско питање, и потсећа нав на она времена византијске царевине, када је цео живот испуњен био расправљањем верских питања. Српска држава и народ српски, који су подржавали најживље верске, политичке и просветне везе; са Византијом, нема сумње, да су под утицајем ђ