Жена

78 ПЕТА

Па и у српском народу био је правни положај жене врло јако подређен.

Душанов законик искључује женске из наследства иза оца што се некретнине тиче. Она приликом удаје има да добије свој мираз и потребне покретне ствари, и тиме је она онда намирена. Непокретна добра прелаве на мушку децу, а ако мушке деце нема, наслеђују даљи рођаци.

Често сам о овоме наследноме реду размишљао. Наследни ред установљен Душановим вакоником толико је прешао у правно уверење целог српског народа, да се он никада више искоренити не може. Ево, протекло је већ више од 200 година од како српски народ у овим крајевима живи, и оно правно уверење, по коме женска не може бити наследница, непокретнога добра иза оца свога, живи и данас. Не само да отац сматра за природно п право, да своју кћер намири у погледу њезиног наследнога дела у новцу и покретнинама, већ је и сама кћи дубоко уверена о томе, да она нема права на непокретности и у највише случајева одриче се она и пред судом наследства на непокретности у корист своје браће. Истина, имаде у овој појави и много сестринске љубави, али ја ипак држим, да је та манифестација укорењеног и урођеног правног уверења, које у српскоме народу живи.

Но правни положај женскиња је чак и у новијим законским творбама доста неповољан. Имаде чак и такових установа, које не само да су неправичне по женски род, него су чак смешне и увредљиве.

391: 5. аустријског грађанског законика, који је чак и у једном делу Угарске, у развојачаној граници, још увек на снази, набраја она лица, која су »неспособна« да буду сведоци при опоруци. И ту се каже ово: „Калуђери, малолетни, женске, умоболни, слепи и глухи“ не могу бити сведоци при опоруци. Ту „су; дакле, женске уврштене међу она лица, која имају телесни или душевни дефект. Па шта је законодавца могло руководити, да донесе овакову одредбуг Шта друго, него атавистички поглед старога доба, да женско није по душевним својствима својима равно му-