Жена

"У

ВЕНА 77

и ово кавао: „Наши су стари хтели, да жена не може никаквог ни приватног посла самостално обављати, а ми већ и то трпимо, да оне узму у посед и републику и да се мешају и у народне скупштине“ Види се из овога говора, да је старца Катона болело, што су жене уопће почеле кидати оне вериге, које им је старо Еваритеко крила сан вој "ни на али је управо огорчен био, када је морао чак и то установити, да женске хоће да узму у посед чак и „римску Рету рута « и да се „мешају у народне скупштине“. И баш из овога говора Катоновог излави, да су женске већ извојевале себи неки уплив на политички живот римске државе. Јер да оне нису вршиле биле тога уплива, без сумње не би се о томе могла повести реч у римском сенату. Два су закона нарочито утврдила правни положај женскиња. Оба су ова закона позната под именом „Пех Јића“, и са првим се дају разне подвала вије равевнениниа 46 ИДИ Ке се опет ограгичава развод брака. Тима је законима ударен темељ већем поштовању женскиња, јер је, ето, држава признала њихову важност и подигла их је из дотадањег зависног положаја у ред потпуно способних лица.

Али ширењем хришћанства пала је важност жене. Мако су жене највише чиниле за ширење хришћанства, оно им се није одужило. Хришћанство се није могло отрести јудејског уплива, а код Јудеја је жена била — роб. Једна покретна ствар. И зато је најотменији ширитељ хришћанства св. апостол Павле онако немилосрдан био према женама. Он је изрекао оно, да „жена бојитеја својего мужа“ и да жена мора да „молчи“ (да ћути).

И што је блажени цар Јустинијан признао наследно право женама иза њихових мужева, то није уплив хришћанства учинио, него су то остатци римског правног схватања из доба многобожачке римске републике. Кров читав средњи век владало је готово у свима државама римско право, те према томе и у погледу правног положаја женскиња нема тако рећи никакве ваконске творбе,