Жена

ЖЕНА 155

шта2! Зар оно нема у себи поноса, који се буни против таке маме2!“

„Поноса! Ха-ха-ха! — поче ми се он из гласа смејати — та каквог поноса тражите Ви у тог ћулара!“

Ја планух. Страшно ме то вређа, кад нека господа хоће силом да докажу, да сељак не осећа исто тако, као они, и да сељак нема поноса, као и „господин“... Но, пећу описивати даљу нашу препирку, спомињем само, да је дуго трајала и да се домаћин, гунђајући, —- повукао.

» Било је то још пре неколико месеци, али није било дана, да се не сетим тога.

„Зашто ти ниси ко друге мамег!...“ Колико бола у тим простим речима! Колико је то детиње срце морало патити, кад је изговорило те речи! Нико се није трудио, да завири у душу тог детета, па да ли ће се и тамо, у поправилишту, наћи неко, ко ће разумети то срце, што толико трпи... Дабоме, он је негаљалац и ко ће се још њим занимати!... Не знам то дете, можда је оно збиља неваљало, али онај његов узвик „зашто ти ниси ко друге маме“ казује ми, до то дете има и осећаја и поноса; да то дете двоструко пати: и због себе, јер је запуштено (та, које дете није жељно милоште мамине 2!) и због своје маме, што мора да је се — стиди (јер. му се свакако ругају друга деца). И да је она права мама — „ко друге, маме“ — и да је она права жена — „ко друге жене“ — ко зна, да ли би ово дете морало ићи у поправиште! Та често деца постају неваљала само с тога, што имају на души неки терет (ти малишани често осећају оно, што не равуму) и ако нема никог, ко би хтео да саосећа св њима — они постају тврдоглави, ћутљиви, Пе Није ли, можда, и ово „неваљалство“ отуда...

Но, доста. Боли ме свако наше зло, ма с које стране долавило, али ово зло, — ова рђа, којој до сад међу ратарима не беше места — боли ме много јаче. Па да је то само ово село, па да је то и све Подунавље — ни по јада. Али је "о. 'вае хватило сва села, у свим крајевима, гдегод Србин

“