Жена

ВЕНА 159

мало друкчије. Али ми се допада и ово како ви планирате. Ја ћу још равмислити о томе.

А у себи је признао, да је њихово планирање много боље од његовог, и дивио се оној равборитости и врелом суђењу тих простих људи.

После кратког времена свршио је свој посао и рекао старешинама, да ће друм ићи у главноме онуда како су они то смислили.

Но дан пре но што ће министарски изасланик отићи, догодио се ужасан случај. Таквог случаја још нико није запамтио у Робинвону. Мара, најлепша и најомиљенија девојка у селу, обесила се са појасем од тканице о једно дрво. И ако је изабрала скривено место, срећом и случајем спазила су деца и скинуше је. Подигоше је у вис, да је тканица не затеже, један стао другоме на рамена и раздрешио тканицу. Да су то била варошка деца у томе добу, разбегла би се куд који. А било је крајње време да је скину, јер је спротица већ помодрила.

Ва мало се увбунило све село. Старе жене повраћају несретницу, старешине су мало даље, други још даље, а деца сасвим у позади. Сви су ту, нико не наређује, али све иде по неком реду, дискретно. После пола сата дошла на старешинама још блеђа лица. Старице су изводиле из девојке: вашто је тако млада, лепа здрава, покушала да оде с овог света мимо божије воље. Ја ћу вам то рећи у две речи: — Онај странац, онај министарски изасланик — завео ју је. Па кад је већ хтео да иде из села, онда тек пуче девојци пред очима, да тако не може да остане жива.

Министарски изасланик био је у оно времв у својој соби. Дотрчало је дете домаћиново, и рекло му је шта се догодило. — Знаш, господине, Мара, суседова Мара, коју и ти познаје, с којом си се више пута разговарао, обесила се о дрво, и једва је жива.

Кад је дете истрчало из собе, министарски изасланик стајао је са отвореним устима непомичан и блед. После је видео, кад су пронели девојку. Видео ју је кров провор, иако је стајао на средини собице као укопан,