Жена

160 ВЕНА

Још и сад стоји тамо. Пролази свет, устумарало се све, али се не чује жагор. И деца само говоре шапатом,

Колико је стајао у соби не зна, тек чу пред вратима кораке. То су сеоске старешине. Стари озбиљни људи, свакоме је пала по лицу тешка збиља и суморност.

Кад младић виде, где му тако долазе, претрну. Обуве га и страх и стид.

Поздравише га. Назваше му добро вече и то га мало поврати и окуражи. Дрхћућим гласом назва им бога и понуди их да седну...

Они стоје. Тада ће проговорити најстарији: — Дошли смо да чујемо, шта мислиш 7

Он је оборио главу и ћуташе. Старешина настави:

— Ми смо у теби гледали брата и Србина. И држали те ва господина, кога су послали да нам помогне и веже нас са светом. А ти си осрамотио наше село. "Тако нас још нико није осрамотио.

() девојци није говорио ништа. Она и није осрамоћена, него они, осрамоћено је село. А осрамотио им је село само он. Њој нису пребацивали ништа. Њу су само жалили као оно безавлено јагње, које растргне

вук. Познају они Мару од малоће, она је увек била добра; у њеној души није могла да зачне и једна рђава мисао.

Он све једнако стоји оборене главе и не одговара. Тада му провбори старац: — Подигни главу и гледај у очи.

Он бев поговора подиже главу и погледа старцу збуњено у очи. Привнавао је власт пред којом стоји. Признавао је без најмањег поговора, као да стоји пред судом самога бога.

— И опет те питам, шта мислиш сад да радиш —- запита поново старац.

— Не знам! — изусти младић скрушено.

Међу старцима се осу тихи жагор. А у њиховог старешине дође глас још строжији: — УКаловно је, синко, да не знаш. И како можеш бити тако окорео, да не знаш 2 Али кад не знаш, ја ћу ти казати. Ти ћеш се оженити девојком. Ниси је заслужио, али кад је већ тако, ми смо решили да ти је дамо. И гледај да