Жена

162 ВЕНА

по. Ша кад је тако, ко ће да му строго испитује Р " , 5 Р церемоније 2

Свештеник је укорео господичића очински, али строго. Каже: _ Коне поштује светињу женског 0о6рава, тај не поштује никакву светињу, па ни самога бога. Зашто ви удавио у олтар, где је дозвољено

само мужу г — Напослетку га пита: — Је си ли ожењен, синко 2 Нисам! Поп климну главом, па каже: · Ја ћу те вен-

чати, ако бог да! И то у ону недељу, која иде за овом првом.

Треба да набавим хартије. Крштени лист и што треба, — промуца господичић.

— Ја ћу те венчати, кажем ти. Ако дотле и не стигну те твоје хартије, мораћу и бев тога. Внам ја владичину заповест, да ми је то забрањено, ал и ако је и забрањено, брак што га ја вежем као свештеник и без хартија, вреди и не може га нико раврешити. Ту се тиче само моје браде. Али ја волијем да изгубим и браду него да изгубим душу. Ја мислим да ће ми владика опростити, напослетку како му је воља, али ови поштени људи у селу не могу дуго живети под срамотом.

Онда посади министарског изасланика до себе, па га поче саветовати како да се понаша у браку. Треба то дете да чува ко очи у глави; он је Марију кретпо, и зна сигурно, да тамо у његовим великим варошима нигде неће наћи такву златну душу.

Напослетку га пита: — Имали ли, синко, живих родитеља 2

— Имам оца, — одговара, говподичић.

— Где живи и штаму је занимање 2 — испитује

даље свештеник. Отац је чиновник у престоници.

А имаш ли браћу и сестараг

-- Имам једнога брата.

Поп климну главом. — Видиш, синко, ја бих вас двоје још данас венчао, али старешине мисле; а и ја тако мислим, да треба да известимо твоје старије, а нарочито оца, п пововемо га у сватове,