Жена

184 ВЕЗНГА

сам бар двадесет пута. Госпођица је јела у онај пар посластице, а смејала се од срца представи. Да ли је и она уздахнула, бог ће то знати, тек мени се тако учинило. — Шта ћу сад, ето је и она уздахнула 7

Па ништа, рече ми друг, сад бар знаш да она и тебе воли.

Но мени то не беше доста. Нисам више уздисао, али сам јој се по свршеној представи приближио и сасвим дрско рекох: Издао сам вабадава новце, а томе сте ви, госпођице, криви.

— Ваштор питаше она.

— Гледао сам све у вас,а никад на бину.

Она ме погледа, другарица јој поче се кикотати, а ја сам поцрвенео. Нисам умео додуше да наставим говор, али сам доцније свакако са дубоким чуђењем помишљао на онај комплимент. Доцније сам постао некакав медвед, а у сличној прилици сигурно нисам умео истесати онакво што.

Кад су већ хтеле да нам измакну, ја их још једном стигох. — А хоћете ли ви у недељу опет доћи2

— Ми сваке недеље долазимо, — одговориле су.

— Онда ћемо и ми доћи! — Рандеву беше даклеу свој форми заказан. Од оног дана се промемила ситуација. Друг ми се дивио умешности, и од оно доба, сам већ ја њега учио. Да је сад требала наступити изјава љубави, беше за мене јасно као дан. Сви заљубљеници у Видаковићевим и другим романима чинили су то.

Но ипак смо се ја и мој друг разишли у форми. Менп се боље допала усмена, отворена изјава; он можда ва то не имаде куражи, те хтеде да дотури својој драгани писмо. Одмах, још оне недеље, дали смо се на посао. Преврнули смо сву нашу библиотеку, не би ли нашли чега згодног. Не знам више, која ли то бешпе књига, тек наиђосмо негде на љубавну изјаву, која почињаше са речима: „Виспрени анђеле мој! Од када су ме небесни зраци ваших дивних очију уочили, од оно доба мира ни покоја серце моје не налави....“ Свршетак сам заборавио, тек нам се та изјава обојици силно допала, и мој ју је друг отео за себе и преписао на ружичастој хартији.