Жена

226 ВЕНА

Није отишао са света с осмехом на лицу. Последњи свестан израз лица његова био је неспгуран. Самртников поглед далско види. А он би тако волео, да је пмао сведока оној заклетви. Но кад је ивдахнуо он, издахнуо је спржен на пламену лампе чак и онај бЕававнН сведок — ноћни лептир.

» »% »

Како је равнолика жалост у свима појавама. Испрва је силна, страховита; доводи до очајања и лудила. Најпобожније душе роптају и на самога Бога. Очајно дижу главу небу, траже рачуна и узвикују: Вари то може и сме бити2! Зар је то правог! У оним часовима губи се тело и — унакажено је.

После се бол жалости умори и стишава се. Сузе усишу. Нема их више. Наступа неки тупи осећај, човек се преда жалости; а застаје у њему сваки већи

душевни рад. Тело се не губи више. То је оно доба, које је народ наш обележио са речима: Жалост — гоји.

Тада се полако буде они други осећаји, које је бол у првом тренутку стерао у најмрачнији кутак душе. 'Ту је још увек бол, велики, силан, он још увек царује над свима другим осећајима, али и потиштени поданици тога великог владара, подижу све већма главу. Прави бол жалости не изгуби се никад. Он долази усред песме. Долави ноћу, дању, долави и незнано и незвано. Долази, али све ређе и — блеђе.

· Можда је најстрашнија жалост матере за изгубљеним дететом. Ко сме спорити искреност и светињу тога великог бола2 Али жалост има свој природан пут исто као и радост. Не развија се, него опада. Она се не разбуктава. Не иде навише, јер би нам донела увек смрт или лудило. Жалост иде наниже. Она ако се п не угаси сасвим, ипак се гаси. У на смрт. Она нам доввољава да дођемо к себи 1 А живот има својих права. Или ако вам се те свиди: УКивот има својих дужности.

У дечијој души за жалост нема места. Преко дечије душе прелази сваки бол тек летимично. Само се појави п нестане. Када се у староме срцу појави жа-