Жена

ЖЕНА . 927

лост, она се тамо победосно угњезди. Млађано срце друкчије је. Сва животна снага хвата се тамо са жалошћу у коштац, па ако је и не истера оданде сасвим, она јој поломи ребра и умртви је. И што је срце млађе, тим се бори све јаче.

Онда, кад је умро Милкин муж, њојви је било 94 године. А женско срце од 24 године можда је највећи противник жалости.

» % »

Шта је с њом било прво време после мужевљеве смрти, не вна. Ко јој је метнуо први пут преко главе удовички вео, није никад питала. Шта су јој говорили, не сећа се.

Но после се сећала. Заове и јетрве говориле су јој, како је сретна што има дете, јер шта би иначе сама, сасвим сама на овоме свету.

Та „наравно! Зар је она помишљала на што друго, него на дете. Ко види из такве близине смрт, као што ју је она видела, томе се тешко враћа воља за правим животом. Али се — враћа.

Пролавило је време. А време раворава, па раворава и суморне мисли. Под утиском времена вене и суши се све. Вене и суши се и жалост, исто као и цвет. Да тога нема, не би било у свету равнотеже. И какав би био то свет, у коме би венуо само цвет, а не и бол. И какав би био то свет, у коме пролази само добро, а не и зло.

Пролави то време, а Милки и опет говоре заове п говоре и јетрве, како је по њу срећа што има дете, јер шта би иначе сама, сасвим сама на свету. Њој одједаред дође нешто на памет, и она поцрвене. Био је леп дан, а и у њу упрло сунце као п у онај други свет. Ох, то сунце! Не извлачи оно само траву и цвеће, оно извлачи и ив срца наду. А мисао коју је извукло пролетно сунце ив срца Милкина, била је: А вар би ја баш морала остати на свету сама, сасвим сама, да немам мога Душка 7!

Кивела је за дете, али је сунце непрестано грејало и њу. И кад су звуци свирке допирали до ње, она их слуша. И осети да ужива у њима скоро као