Жена

228 - ЖЕНА

пре. И поле да је занима и опет све што се око ње догађа. Па онда и оно што се догађа в њом.

Некога дана било је, облачно. Али младо срце

осећа да сунце сија и греје и кроз облак. То је осетила и Милка. Па је баш случајно тога дана чула, како њена јетрва говори младом човеку, којп је био удовац, а требао да узме њену кћер: = ша знате! Човек не може да буде сам. Бол је бол, али увипђам, да не може да буде кућа без човека.

Шта то би! Милки дође воља да скочи са столице, полети тој жени у очи и подвикне јој: Човек не може да буде сам пи његова кућа не може сама, а жена и њена кућа могу. Но брво јој дође у памет мисао: — 'Та ваљда ме није жао што се нећу удавати.

И онда јој дође друга мпвао: Та баш кад би и хтела, не смем. Ја сам се зваклела, да се никада не удајем.

И тада, први пут од када је метла на главу удовички вео, дође јој да промишља дубље о оној заклетви. Њен умрди друг, кога је толико волела, не долази јој више онако светао као пре. Вашто ју је ваклео на, своме самртном часу, да се не удаје! Је ли пмао права на тог Изгледате јој као онај себичњак, којп би, да може, понео у гроб све благо своје, да га нико више не ужива кад га не може уживати он, · Зар

ко је он умр о, да умре п она2 Је ли он пмао нпр да однесе собом и њен млађани живот на онај свет2 И она се намргоди, љуто намргоди на свог мртвог мужа.

—- Милка, где си се ти изгубила, где су ти мисли2 Пита је јетрва.

Она се застиде и рече само толико: — Далеко! Била сам мало на оном свету! — Извините! Али не рече, да се први пут кошкала са својим мртвим мужем.

Да ли осећају њене заове и јетрве шта се догађа у души њеној2! Што ли јој толико говоре, како се она искрено, топло волела са својим мужем. А права жена води само једаред.

Она већ хтеде да каже: Није пстина! Ако је умро он, није умрло срце моје, а срце је извор љубави, Алп се угрпве за јевле. Откуд она зна тог Па