Жена

ЊЕНА 9299

опет, изгледа јој, да јој то шапуће оно сун! це, које се просуло по њеној дивној меканој коси, па вијуга своје враке и око њеног малог ува.

Гле! Они једни се удварају. Куцају на то срце удовичко. А они други би је презирали да то срце ма коме отвори, јер се само једаред може и сме искрено љубити.

Но то су је мучиле само — теорије. Одједном поче да је мучи јава. Она осети да воли. Поново воли п можда искреније но први пут. Сунце је дакле имало право, кад јој је оно шапутало на уво. Или је зар чула те супчеве речи тек онда, кад јој срце њено већ осетило истину.

Једном је била у позоришту и чула ону сурову, гадну песму, у којој се на крају сваког одељка понавља: „Удовица млада, сад је њена влада...“ То је та песма, у којој један мигне, други штипне и већ тако даље. Гадови! — помивли у себи. — Да тако живим ви би ме презрели, а овде се у позоришту тако слатко смејете. А не дате ми да се удам, без поговора, јер се само једаред може искрено волети. Па шта да радим2 – И дочека. и опет тешку, мучну, непреспавану ноћ.

Сутра јој је дошао онај, на кога је мислила целе прошле ноћи и који ју јејуче и нехотице посматрао, кад певаху ону песму. И који је опазио у онај мах стид на образима њеним и пламен ерџбе у очима њеним.

Дошао је да и опет закуца, на њено срце. Дошао је, да јој каже, како онакав живот нема смисла. Она млада, лепа, у сваком погледу способна да усрећи човека, који је воли и који би њу усрећио.

Хтела је већ да му каже: Па добро, нека буде! Ми вијамо глупаве теорије, а наше ратарке удовице се удају, кад проговори срце њихово, а и не питају, да ли то дозвољавају песници, који певају да јеи љубав само једна, као што је и Бог само један. — Али и опет изађе пред њу онај страшан час и она страшна, заклетва. Ваврте главом и поче да разговара о доста узгредним стварима Одједаред га пшта као случајно: — А шта ви мислите о заклетви2

— Како о заклетвиг — пита он мало вачуђено.