Жена

— Вабога, па о заклетви. Кад човек зада реч, кад се закуне да ће одржати ту реч.

Он осећа помало, да неће бити добро ако каже оно што хоће да каже. Али нема куд; не може друкчије већ одговори:

— Ваклетву треба одржати!

— А ако је неко не одржи

Сад му је још јасније да има нечег по среди. Долави му воља да устукне, али не може. Заћути за часак и хоће да крене разговор на другу страну.

Она је устала из наслоњаче, гледа му строго у очи и пита га поново:

— А ако неко не одржи заклетву 2!

— Није лепо! — промуца он.

Њу чисто обузе бес. — Јесте, није лепо! Нисам требала ни да вас питам. Знала сам и сама да треба одржати заклетву, а нарочито заклетву коју задајемо у најстрашнијем часу човеку, који издише.

~

Затим се мало примири, па му каже:

— Између мене и вас стоји страховита заклетва. Ја се нећу никада удавати. Равумите, никада. Не смем!

И затим му потмулим, гробним гласом исприча онај страшни час. Па онда рече. — Хвала вам! Уверила сам се поново, да сте честит човек. Зато сам вам причала оно, што треба вечно да остане међу нама. Да не мрзим заклетву, ја бих вас вакдела, да не говорите даље. Али је мрвим, мрзим.

Он је седео скрушен и потревен. Грло му се стегло, те није могао да провбори ни речи. А она одлучно, неком дивљом радошћу изрече поново: — Ја се нећу и не могу удавати ни за кога. Равумите, ни за кога, па ни за вас.

Он се мало прибра. Рече неколико незначајних речи, угдахну, опрости се и пође.

Кад би на вратима, осети руку на рамену. Њену руку. Кроз његово тело прође као електрична струја. (н се окрете и виде где стоји пред њим оборене главе. А када подиже главу, каже му са пуно јогунства у гласу: — Али молим вас! Не морате ви због тога ићи Останите!

» »% %