Жена

=

а ЕН ВИ ОИ У И ИН НЕН

виће сину п свој део, осим неколико хиљада, што носи собом.

Са сином се није опростила, није могла. Наппсала му је неколико речи, да мора на далек пути да ће му зацело још — писати.

= » %

Умрла је отприлике десет година после овог догађаја, а умрла је у једној великој страној вароши, где је имала малу трафику. Тада је била потпуно скрхана телом, а душа њена знала је за оно време само једну мисао, да се опере пред сином својим. Остала, је при својој одлуци, да не може никад више да му погледа у очи; али кад му буде 24 године онда он треба да дозна све п то праву истину. Ако она, доживи то време, намеравала је послати му своју исповест писмено. Ако не доживи, као што пи није доживела, за тај је случај оставила у својој последњој опоруци запечаћену своју исповест, о тим, да се преда сину њеном кад му буде 24 године. "То се догодило, и младић је добио ту исповест.

Сад већ од неколико · одина нема ни њега, и један стари господин послао ми је ту исповест са питањем: Шта ја мислим о томе и може ли се из тога што употребити за општу корист

Страховита је та исповест... Осим онога што сам напред изнео, п то ивнео само у бледим цртама, описан је њен живот у оној великој вароши. Бедан је био тај живот, не бедан са материјалне стране, него са душев е. Но то је разумљиво.

Ванимљив, па и дирљив је онај део њене одбране, који се налави на последњим табацима. Да испишем бамо ово: У врло старо време био је обичај, да се са телом мртвога мужа, спали и удовица његова. Тај је обичај био тако леп, човечан и — искрен. Јер ако је љубав дрво, које само једаред носи плода, онда удовици нема места у друштву.

Код нас је од тог обичаја остао још само удовички вео. Тај црни вео треба да представи онај густ, црни дим, који ве вијао над гломачом, којаје гутала са мужем и жену...