Жена

882 ЋЕ ГА

Књижевност. |

_ Кроз трње и цвеће (Разне приче из живота.) Написала Даринка Буља рођ. Косићева. У Новом Саду. Издање Матице Српске 1911. (Књиге за народ. Свеска 140.)

У нас се доста ретко догађа, да изађе књига, што је напише женскиња. И баш и зато, ко год није начелан противник женскога рада на књижевном пољу, не сме да тражи од критике галантерије и нарочитог обзира према женским писцима. Иначе им баш тиме одриче једнаку способност и одгурује их у други ред.

Ову је књигу оценила и издала Матица Српска, држим не из „галантерије према слабијем полу“, него из оних обзира и галантерије, што их има Књижевни Одбор Матице Српске често још већма према мушким писцима. Но ко је тако пун обзира и галантерије према књижевним радницима и радницама, тај не може да има обзира и галантерије према књижевности. А наша књижевност се управо савија под негалантним па и грубим нападајима, којима је често изложена. И због тога ми изгледа, да наша књижевност мора бити нарочито кивна на Матицу Српску.

Ове „приче из живота“: „Кроз трње и цвеће“, јако подсећају на доба Милована Видаковића. То цвеће нема свежине и мириса, није узабрано из народне градине, него подсећа на уметничко цвеће, које је изрезано од хартије. А и трње није оно, које боде и боли, него пре личи на трње, које је на тортама умешено од чоколаде. Цео онај живот као да је црпљен из рђавих романа.

У првој причи: „Звездана“, дознајемо, да је Звездана „била навршила осамнаест година, када је у цвету младости, лепоте и среће оставила овај свет.“ Није била болесна, смешила сесасинчићем у наручју, а када се поче смејати, смејање пређе у штуцање, „замахне рукама и паде мужу у загрљај — мртва“. Жалосно јесте, али нас жалост брзо прође, јер та сличица не задовољава никакво очекивање.

У другој причи: „Љуљашка“ упознајемо једнога капетана, женомрсца, „који чак и са дамама говори одлучно, војнички, скоро заповедним гласом“. Но што се већма упознавао са Зором, све се више заустављао његов поглед на њену лицу. |