Жена

410 НЕНА

— Једаред, али сам је ја на то навео.

— Како навели2

— Кад је пошла ногом, па дошла зима, видим је где нешто много обилави око топле пећи. А не могу увек бити око ње ни ја, ни мати, па се поглаших да једном у безазлености не натрчи носом где не треба и опече се. Одведем је до пећи, кад није била јако топла и наслоним јој прстаћ. Наравно пече, и она нагло повуче прстић. „Хајде, Јуцо, хајде још једаред!“ И прислоним јој поново претић на топлу пећ. Од оно доба није никада ни лети ишла близу пећи,а кад буде време ја ћу је учити да ложи.

Моја кума ме је престрављено гледала.

Сутра дан је био св. Сава и ми смо се договорили да у вече одемо на беседу. Кад је било време да се полази, тада сам се престравио. Зоранда обучена у пуно шарених дроњака, спремна је да иде с нама.

— Зар дете неће спавати; — питам.

— Шта знамо, — каже кум, — морамо да је водимо. Неће да остане без нас.

— Вар онда није боље да останемо и ми код кућег

— Сад смо јој већ обећали, да ћемо је повести, —- каже јој мати. — Дете се тако радује.

— Та она треба да се радује, ако сме да испрати оца и матер до врата и пољуби их у руку.

Кад је требало полазити, Воранда неће да обуче своју најтоплију горњу хаљину, него некакав лакши капутић. Сигурно зато, што је тај много шаренији.

Отац је светује, мати је моли, али не помаже. Неће! Дете већ поче да се узрујава и родитељи јој попустише.

— Забога — кажем мојој куми уз пут — зар не видите како је хладног Шта ће бити кад се будемо из оне паре враћали кући! Хајде да је очврсла, него сте је иначе до крајности разнежили. Како би јој попустилп2! То може да се тиче живота.

Она ми одговори са помало плачевним гласом. „Ја видим да ово не ваља, али шта ћу. Не могу ништа да јој одречем; слаба сам“.

Вратили смо се кући мал те не последњи, око три сата по поноћи. Ми смо хтели да се вратимо још

а с

права зијаињаванн нанио а саз

с