Жена

ЖЕНА 415

— ·Сретно!

На вратима сам се окренуо. — Да ми потанко испричаш како се развијало заглупљивање. Знаш шта 2! Добро би било да водиш о томе дневник;

— То не! Ван највеће невоље не узимам перо у руке. Него ћу ти причати,

— Пристајем. Само ће ми може бити твоје при: чање слабо вајдити.

— Зашто

— Па забога кад огљупавиш, и изгубиш сваки осећај, шта ће ми вајдити причање једне неосетљиве глупаре 7!

%

Госпођа Савета отишла, је доиста на своје имање. Било је то лепо и уносно имање, отприлике 15 километара од вароши. Доста ливаде, али већином оранице, нешто винограда и воћњака. Била је штала за стоку, кочина за свиње, а и неки мали живинарник, Надворник, који је управљао имањем, био је обичан ратар, али разборит човек, који је провео на оном месту већ близу 20 година. Деца га већ зову деда Јефта. Он са својом женом станује у малој, спретној кућици, у којој има једна такозвана „чиста соба“, ва господаре кад дођу из вароши. Сталне слуге и свињари станују у другој згради, која је ближа стајама и живинарнику.

Госпођа Савета одвезла се у недељу ујутру, а у понедељак, тек што сам устао, јављају ми, да је дошао деда Јефта и хоће са мном да говори. Сви су у мојој кући познавали деда Јефту, јер кад год није била госпођа Савета у вароши, па му је што требало пли се што десило, долазио је мени на савети упутство.

Нисам се сасвим ни обукао; наредио сам да деда Јефту уведу у собу. Бистар и отресит старац, бпо је необично збуњен.

— Које добро, деда јефто 2

— Та овај, није добро; управо не знам ни сам како да кажем. Може бити да нисам имао пута долазити... А знам, да сте ви и род и пријатељ госпође Савете, па коме ћу, ако нећу вама. — И ту ућута.

2