Жена

ВАН 485

(што волимо у свему, па и у том да мајмунишемо: да летимо под туђе небо, да јуримо туђе божице и богове, да спомињемо туђе јунакз — како би ин у појевији и књижзвносги показали своју „ученост“, а ваборављамо своје, и што би многи, ако би сео ту моду огрешили упро прстом у нас, као у неко чу. довиште 2! Је ли затор — Јесте!

Е, па кад јесте, онда ћу ја да будем то чудовиште, да не летим туђим крилима, да не мислим туђом главом, да не осећам туђом душом. Јер шта би учинила тиме (т. ј. ако би нешто „лепо“ измислила 2) А ја би хтела да о ономе, о чему пишем, моје сеје размишљају, да усвоје, слажу ли се — или изнесу противно мишљење ако се не слажу. И тиме би прокрчиле пут познавању. А то нам је преко потребно. Бев тога повнавања не можемо ни коргка напред маћи Бев тога познавања смо невешти у васпитању деце; преслабе, да сачувамо брачну срећу итд. итд. Џишпмо дакле о себи и својим најближим — о оном што сио уверени, да је било, да постоји: о истини те да једанпут познамо и дознамо шта је човек.

Но да почнем.

» » #

Била ми недавно у посети једна моја повнапица И после поздрава и неколико најобичнијих питања, рече ми:

„Реци ми, молим те, како да придобијем мужа 2!“

Ја сам је раврогачено гледала. Знала сам, да је њен муж воли, да сене миче од ње, ни бев ње, никуд, и — да овом питању уопште нема места.

„Немој ме тако гледати; — настави она није он ни налик сада на оног човека. Никад и није код куће“ итд. итд. Истресе ми пуну корпу оптужби против сиротогт мужа, који је само зато постао „тиранина“, што не прати још увек сваку њену стопу: пољупцима, и што се усудио да изађе кадгод међу: овоје другове, да не слуша сегпно пчантрање и вечито пребацивање, како је више не воли итд.

Кад јој то споменух, она се накостреши на мене:

„Та, знала сам, да ћеш га бранити! Ти увек ва свако зло кривиш жену! Но, нећемо се о том препи-