Жена

ЖЕНА 487

после јој криво, што је омаловажавају. Многа понижава мужа пред светом, и после се чуди, зашто се он „променио“, а не помишља, да сваки човек има у себи поноса, и да ће пре угушити љубав, него допустити, да му понос трпи Многа за рачун своје улепоте и памети“, мисли, да јој је све допуштено, а не помишља, да сваки човек има у себи и жучи и да та жуч —- па ма гледао у њу ко у звезду Даницу — мора једанпут и да се разлије, ако је неко узбуркава... Да, да, све то и томе слично мутљало ми се по глави, слушајући њевину „тужбу“, а испред очију ми пролетаху —- као неки облаци — вилне брачне среће, које су као дим изчезде у неповрат... због таких ситница.

Она ме гледаше сузним очима и рече : ,дар баш ни једне утешне речи немаш И је ли могуће, да ме не знаш поучити, како да га вратим себи7.. Та, ти ви тако сретна била!..“

Осећала сам се тако јадна пред њом, што јој не внађах ништа рећи... Па п на љевино поновљево питање, ја само слегнух раменима... Она ме погледа прекорно, опрости се и оде.

Ту ноћ нисам ока склопила Мислила сам много о том питању и —- да би дошла до правог одговора — мислила сам највише о себи.

»Ти си тако сретна била!' рече она, и тим речима ми хтеде рећи: „Кад си ти тако сретна била, зашто и мене не научиш, да и ја сретна будем 2 Зашто ми не покажеш тај чаробни штап, којим си подупирала твоју срећу, те се није срушила 7! — И ја сам размашљала дуго о том: зашто сам ја управо сретна билар Да ли зато, што сам добила онаког мужа, каквог је моја девојачка машта стварала: човека чврста карактера, добра Србина, енергична, несаломљива, а опет зато њежна, да ли зато — Јесте, али не само вато... Да лим вато, што сам сваке године добила и по једног сина, (јер бев деце не замишљах потпуну срећујг — Јес е, јесте, али није ни то све... Па шта још — напревах ја свој мозак да дознам. И наједанпут ми се ств рише две слике (могу их назвати удве слике искуства“) пред очима: