Жена

ОВА 489

малу. удику“ наједанпут заплакала — помишљајући на њену будућност... Колико и колико пута сам говорила, да бих дала пола живота, кад бих могла повратити њихову срећу, али то нисам била у стању, јер ме она није хтела слушати; управо, она је хтела, али није могла собом владати и њихова се срећа све више и више раскопавала... И кад сам видела, да јој не могу помоћи, хтела сам бар да је сачувам од понижења — јер свет није хтео да разуме њезине јаде — те сам је преклињала, да не отвара ником свога срца. Била сам још врло млада, те много ни ја нисам равумевага, али ово двоје сам внала, осећала, да брак треба да је свакој жени светиња и да не сме допустити, да нек) стран завири у ту светињу. Ода ми је на све то одговарала: „ ћути. само, не знаш ти, како то боли!“

„Па нек боли! — говорила сам јој, сећајући се оних подругљивих погледа и оговарања иза њевиних леђа (за које јој никад нисам хтела рећи) — нек боли, нек ти срце пуца, али не плачи! Или не плачи бар пред светом! Исмејаћете. Ако ти је тешко иди макар на таван па се исплачи, само не дај да ти ко суве види!“

Говорила сам то не само стога, што ме вређало оно подсмевање — него сам говорила и из убеђења. Та, ја сам била тако понобит», да би пре изданула, него што би допустила да ме неко види да плачем! И кад ми је најтаже било, ја сам — певала. Она је то знала (њезин муж ме вбог тога назвао „без срца“) и то јој се допадало. Па баш зато, што јој се то допадало, говорила сам јој сваком приликом о томе и напослетку сам успела: поверавала се само мени и нико после није видео њезиних суза и подсмешљиваца нестане и оста само поштовање А кад сам се удала и кад сам на љезино једно писмо одговгорила, дугим, пекреним писмом — писала ми је кратко: „Не бој се више за мене! 'Ги ви ме одучила да не плачем — научићеш ме и да ћутаим“. И збиља сам је научела. Моја је љубав спрам ње тако јака, моје је пријатељство с прам ње и њеног мужа бесконачно и моја је жеља ва њином срећом тако вилна била,

о о