Жена

490 ЖЕНА

да нисам хтела попустити, док јој нисам сасвим отво рила очи И она је после опет сретна и од сваког поштеђена била. Али — „после“! А оне прве ( медене“) године прођоше је у том, што је и искидала "своје живце. Је ли то морзло бити 2!

Да, да много искуства си ту ст кла! говораше опет онај глас — али гледај даље“

И „биоскоп“ се вртео и даље, а ја сам гледала... гледала .. Али манимо се „биоскопа“! Он ми је ређао оне лепе слике, које је могла створити само онако нежна песничка дупа, каква беше у мога мужа; он ми је покавао оне драге дане, који ће ва мене увек свети остати, чији блесак неће никад у мојој души потамнети... Но оставимо их тамо, где су... Ја ћу вам извадити отуд само два три увела стручка (два-три стручка проге!) — који би, да сам пустила да се укорене у башти моје идеалне среће, доиста могли велике штете нанети. -

Било је то још првих дана — нећу да кажем „медених“, јер мени беху и сви други дани, све 4", год, које сам проживела с мојим Симом, медене, сретне. Била сам срећна, вадовољна и већ не знам шта би још могла пожелети. Али, као пи свако „са њало“, више пута сам се вамивлила... Остало ми то још од куће, од малена. Тада би се мати устумарала, око мене (моја три брата и сестра су пре мене по: мрли, те су мене чували, што се каже: „као мало воде на длану“ и чим би се мало сневеселила, већ су мислили, да ме вреба „стрина смрт") те би ме мати испитивала, да ли ме што боли, да ли би хтела што да ми скува, испече, да ми купи итд. Почела, би више пута и да нариче за својим „слатким чедом“, а „слатко чедо“ обесило нос п све упорније ћути. И после, кад сам била девојка, нису ме напуштале те „лутке“, ма да сам се сама себе стидела због тога, особито кад осетим на себи брижне погледе мамине. Џа и кад сам се удала. . (Та, нисам ја била крива, што су ме сви мавили!)

„та ти је, дико, што си се сневеселила 2 упита ме муж, кад је било први пут.

Ја ћутим. Он ме љуби, грли, милује по коси и