Жена

БРЕ НА - 528

Сузе лијем, у груди се бијем, Не знам шта сам сагрешила богу, Мужа жалим, прежалит' не могу. Ал' несреће ето ми и веће, Грешни девер бедну ме салеће, А ја млада немам никог свога, Никог немам до бога једнога; Бог те шаље, молбу ми усвајај, Ил ме убиј, или ме спасавај! Плану Марко, као ватра жива, — Шта се збива, то он и не снива! Па подвикну: Да страшнога срама, Казуј где је рђа над рђама! Кунем ти се, напаћена жено, Свачим што је свето и поштено, Ја ћу њега жива ухватити, Шарцу коњу за реп привезати, Па му судит — три пут ће излудит' Јо никоме, у животу своме. Она кроз плач Марку одговара: Он ће доћи, на почетку ноћи, Данас доћи, ил' сутра најдаље, јер ми такве црне гласе шаље. Насмеја се Марко на те речи, — Од тог смеја цела гора јечи Шта он мари, нико му не пречи, Да га чека, макар и до века. Ко икони њој се поклонио, И 'вако јој јунак говорио: Чедна госпо, страдалнице млада, Тебе није преварила нада, Патња твоја кратко ће да траје, Иди мирно у своје одаје, Ја га чекам у зеленој гори Где почињу твоји бели двори... Госпа збори, а образ јој гори: Ој делијо, бог нека ти плати, Нисам вредна да ми прага пређеш, Ал још мање, да стојиш пред врати. Прими позив — и пођи до мене, Капије ти моје отворене.