Жена

524

РА КЕ ТКА

Хоће Марко, кад већ тако мора,

Па он шарца потера до двора, Али коњу не годе ти пути, Вришти шарац, нешто на зло слути. Гони Марко, шарац трза шију, Марко трза троструку камџију, Шарца бије, шарац се не креће, Опет бије, шарац опет неће; Погн'о главу, ногом земљу копа, Неће напред ни из оних стопа. Аљ у Марка топузине има,

Па дохвати шарца мед ушима. Тврд је шарац и кад Марко бије, Али Марко хоће да убије; Врисну шарац како никад није, Па појури двору кроз капије.

Ноћ већ паде, девера још нема, Њему Марко залуд пропаст спрема, (Тог девера давно земља скрила, Па га госпа данас измислила).

У одаји згодна полутама,

Госпа двори Марка у сузама, Руво црно, туђа коса њена,

До колена пала расплетена.

Тако двори Марка без престанка: Крај топуза, брашненица танка, Има вина, ту је овчевина,

Па ракија и сто ђаконија.

Лете часи, пролазе минути, Марко ћути, ал' госпа не ћути, Своју чедност понавља сто пути, Марков поглед све се већма мути. Прве ноћи, бог му у помоћи,

А ноћ друга још ће брже проћи, Треће ноћи много и не пита

Кад ће девер доћи ил: не доћи,

Марко тако, ал' шарац никако, Све што доби: и сено и зоби Ништ не прима, чак ни рујна вина, Ништ не спава, само очајава.

Мудар шарац грдну бруку слути,