Жена

ЗЕНА 525

Највол'о би сместа погинути.

Жали шарац свога господара,

Јербо Марко, јуначина стара,

Није никад делио мегдана

С госпођама и њиним сузама,

У том послу он је слаба страна,

Кано јагње од недеље дана.

Ал' шта може шарац учинити,

Па да Марку прискочи у беди,

Поклекнути или подскочити,

У овоме мегдану не вреди.

У мегдану, што га Марко има,

Не поможе сад ни посестрима,

Не поможе чак ни бела вила,

Не утече, па да има крила;

Кад невежу намигуше стежу,

Што старији, све је неспретнији.

Зна то шарац, али не зна Марко

Ког напушта већ и сунце јарко. Ноћ је пала можда већ девета

Ноћ је света, ал' кад год проклета —

Госпа већем главан напад смера,

Марко пије и чека девера.

Госпа приђе, туђа коса њена

До колена пада расплетена,

Сузе лије, у груди се бије,

Па завришта, што је могла ишта:

О] делијо, баш си ме убио,

На зло прође, а на зло ми дође,

На зло сам те млада угостила,

У двор чисти на зло те пустила.

Иду гласи, шире се ужаси

— Бог убио ко их измислио —

Да ми дође Краљевићу Марко,

С грешном жељом и грешним похтевом,

А ја млада да те овде скрила,

И свој женски образ погазила.

Па сад шта ћу, куд ћу без образа,

Свуд је брава, само два излаза,

Један излаз да се млада давим,

Други с куле да се стрмоглавим.