Жена

КАО БАР

~ | Нестору тучном.

(Одјек на песму му „Српској Поезији" у Срп. Нњиж. Гласнику од 1. октобра 191.)

Јован Живојновић Нови Сад.

Ти, Петефи други, што се мајци врати, Да се не потуцаш пред туђинских врати'! Ономе се туђа отворише врата, Туђа му је мајка пала око врата —

Он је диже опет славни,

Како ће му бити јака —

Научи је: кад изравни

Господина и сељака.

Али српска мајка, што једнога роди,

Да апостол буде и туђој слободи,

У теби је сада другог стекла сина,

Да сијнеш као сунце њојзи са висина Разгони ти њену таму, Што јој крије светлост дана; Засијај| у њену храму Буди мелем њених рана!

Од гуслара оног, ког славиш, ћеш знати: Два сина да српска имала је мати Предрага је свога изгубила, сада На преслицу тебе дочека Ненада!

Не ид од ње тражит' брата,

Ту остани, служи роду!

Наћ' ћеш брата непозната —

Кад свом роду даш слободу.

Чујем песму твоју, где поспале буди, Зове ситну децу, да постану људи Разнежена досад господска су деца Кукала у песми: како жуљ им штреца;

Опијумом тровала се

Та мазунчад српска права,

Да их тешке јаве спасе —

Зато племе твоје спава.