Жена

ВЕНА 1

Ослабеле мишице, укопнеле груди Очајник, што тоне у пићу и блуди, Песником се прозва — наследник гуслара Његова је песма, што ти ухо пара,

Од разблуде што се пени,

Оплакује себе сама —

Стид отима с лица жени,

Часни крст са светог храма.

На олтар су свети голишаву жену, Обучену тек у косу расплетену, Разблудну и дрску поставили били, па у њу бленући певали и пили Зато је и песма така, Заблудела и нечиста; Од ње бежи сјајна зрака У слободи што се блиста.

А разблудна жена, да их већма дражи, — Кад чедности нема — што опија, тражп, Црну своју душу белим прашком скрива, Задах срца свога мириси налива —

Тим одише песма њина:

Љубичице смерне нема,

Ал парфима свију има,

А цвет јој је — Хризантема.

О ти, цвете, што си из корена раст'о, Прамалећа нашег ма једина ласто Цвете наш, из кога тако свеже плоди, Што племену твоме, мајци твојој годи!

Добро дошго, добри сине,

Што осећаш ране њене!

Да је тешка чама мине,

Твоја песма нек је крене!

Гле, Косовски Цветак још крваво цвета,

Његова је боја сакривена света

Милошеве вере — бео је био први

Лик му, ал огрезну у косовској крви Од слободе сунца боја