Жена

ЖЕНА 719

ја

Елегија.

1), зашто сам тако апатична страшно, Зашто ми се мис'о тако тромо креће, Зашт' празнину такву осећам у души И зашто ми челом таман облак леће2

Где је моја вера у победу добра,

Где ли љубав чиста спрам живота, људи, Где ли нада дивна на будућност бољу,

А где песма да ми одлакне у груди2

Нестало је свега, свему крај се ближи, Ни полета нема да ме небу диже, Нити воље чврсте, нит' уздања светог; Апатични дани долазе све ближе...

Долазе све ближе и отровом својим Трују ово мало заосталог жића,

Предсказујућ' глупу комедију смрти Жалосни свршетак пониженог бића.

Долазе; а ја се с очајањем борим

И узалуд хоћу да с' отресем јада, Суморне ме мисли притискују силно, По стотину пути мени на ум пада:

„О, зашто сам тако апатична страшно, „Зашто ми се мисо тако тромо креће, „Зашт' празнину такву осећам у души „И зашто ми челом таман облак леће2“

А тајни ми неки гласи шапћу тихо: „Живот те је, дете, намучио много,

„Ти сад ништа нећеш, може бити зато, „Што си некад хтела и сувише много.“ —

Београд. Јелка Лукић.

тоа