Жена

218 РО КОНА

шуље, јечерме, тозлуци, гуњ, опанци, чарапе, кићанке, појасеви. Жена преде, тка, шије, везе. Оне

укусне српске шаре на кошуљи, чарапи, појасу и ћилиму умело је само женино срце тамо да упише.

Жена редовно поштује мушку главу, па ако је и као маково зрно, жена га сматра за старије; и ако се може с мушком главом посаветовати, не ће никад што урадити сама о својој глави. А кад спадне кућа и задруга на жену, онда уме и она да буде човек.

Српску патријархалност подржавала је управо жена и њеном енергијом челичило се у тешким данима Српство у својим народним особинама. Да је жена попустила у свом држању, Турство би за четири века прегазило Српство, као што је прегазило српске њиве и српска села. Оне лепе народне обичаје о свецима, уз пост, у сватовима, о гозбини о славама и разним приликама, нису људи запамтили, него су их жене у том поучавале. Крај лепих и добрих обичаја сакрили су се и понеки рђави обичаји и празноверице, но оно што нема смисла, губи се према оном што вреди, нпр. кад жена баје рану или баје од какве болести, она иако каже: лева рука крста нема, ова боља места нема, опет она на крају привеже рану каквом лековитом травом или скува траву и корење да болесник пије. Отуд поникоше народни лекови, које и учени лечници прихватише. Гу је наука само добила.

Народном патријархалношћу није убијен и заметак свему што је новије и боље. Она је чувала и сачувала народне особине, што јој се мора признати. А кад су почеле долазити новине боље и јаче, морала је и она од свога попуштати, и ми видимо за сто година препорођену Србију иу њој смелу, отреситу и напредну Шумадинку. Она данас већ уме да се загреје за женске гимназије. А тим је доста речено.

Она уме с преслицом у руци поред ватре да прича млађима о њиховим дедовима и о некадањем живовању, па да их подстиче на рад и предузетак. Она уме да негује подмладак и да му буде добра учитељица, а онима малима забавиља. Улива им ср-