Жена

ВЕНА 381

Круна: Драги куме и господине Бркићу! Кад већ нема гајдаша, и кад сватови и онако не вреде, молим вас, пуштајте нас кући!

Мита: Охо, госпођо драга, није то ни тако! За кога ја живим и за кога ја мрем, него за моју Симку, коју сам данас удао. Пре деведесет и шест сати не може нико из ове куће! Ово су српски сватови, а ја, Мита Бркић, рођак невестин и, уједно кум, морам се бринути, да ниједно не изађе из куће, па да се потужи, како није било сито и пијано, и није се добро провео.

Јела: Мито, несретни Мито! (Прилази му ближе.

Мита се устреми на њу погледом и покретом, а она престрављена као перце одлети неколико корачаји назад.)

Стана: Али шта ћемо, господине куме, кад немамо гајдаша2 И ми нисмо научиле на такве сватове.

Мита: Стој женска војско, стој! Нисам ја забадава кум. (Показује на Милана) Ево, ово су гајде! (Показује на Јована) А ово је гајдаш. Хајде, децо!

Милан: (Подражава гајде) Ду-ду-ду!

Јован обгрлио Милана десном руком око врата, као да држи гајде, и пева;

Еј шором лоло доста си ме воло,

Еј нисам лоло ни толико моро,

Еј нисам моро али сам те воло.

Тешко дољи где се вода слива,

Тешко момку кад моли девојку,

Он ју моли, она му ђаволи,

Он је слеће, а она га неће.

Синоћ крупа у мој пенџер лупа,

Није крупа већ дикина рука,

ја изађох на велика врата,

А већ дика на преком сокаку,

Руком маше, има да ми каже,

Прстом миче, неће да ми виче,

Да не чују ти наши злотвори.

Нико тако у селу не живи,

К'о нас двоје, ја и лане моје.

Све три (се жене згражавају, а кад сврше „сватовца“, Јела

пружа Мити брзојав.)

Јела: Мито, несретни Мито, читај!