Жена

410 БОГА

М Млађа и старија. + (Приповетка у 4 главе.) |. Глава.

Заштао нису ручали ни отац, пи малим, нљ њижова Милица, ни њен тросилац»

Било је друге недеље пред Божић. У лепо намештеној соби за дочекивање посета, седе два човека. Домаћин, Станко Поповић, трговац, већ је прогрушане косе, али се још у свему добро држи. Према њему седи његов друг по азнимању, Милан Васић. Васић је младић, коме нема више од 24 године. Он се настанпо у месту тек од пре две године, отворио радњу, и врло добро напредује. Здрав је, вредан је, равуме свој посао пи умерено живи.

Васић уме иначе да говори врло много и пријатно, али у овај мах је взамуцао и не може да нађе речи. Личи ва ђака кога провову, а не зна лекцију. У руци држи махраму, коју је већ сасвим изгужвао. Час по час прелави њоме преко знојава чела, и ако је у салону хладно, незаложено, јер се домаћи нису надали посети.

Васић и даље муца. — Ваша поштована кућа, господине Ноповићу... Ваша многоуважена госпођица, ћерка... Моја дубока наклоност... Највећа срећа мога живота... — Муца већ неколико минута; у главноме је већ и двапут казао што је хтео, али осећа да није казао јасно, па не може никако да престане. — Ја господине Поповићу немам тако рећи никога свога... и живео бих само за вашу кућу и вашу госпођицу... И ако не примпте за зло, п усрећите ме... и... Верујте да данас, сад, нешто нисам здрав...

Домаћин га је већ давно веома добро разумео, али му је изгледало неупутно да га прекида, а посетилац, пако је стално муцао, он није стао... Сад је једва једаред сасвим заглавио.

—- Драги господине Васићу, мени је врло жао што сте тако сами; да су живи Ваши поштовани родптељи, они би ужпвали у Вама. Ви знате да сам Вас увек ценио. Ви нисте као они напи другп жалосни ветро-